Poslednji pozdrav našem Risti

Ovo je Rista. Branko, Bane, Debeli, Bucko. Naš kum, drug, brat, najvedrilji, najvredniji i najlenji od nas. Čista energija. Sa nama je od samog početka i ostao bi sa nama do samog kraja, samo da je mogao da bira.

Priča o njemu je priča o svima nama, jer kao i u svakom kolektivnom sportu tim uvek prigrli pojedinca koji od saigrača prihvati ono što mu se najviše svidja dok zauzvrat, ostalima iz tima da ono najbolje od sebe. Rista je rodjen u Beogradu, ne tako davne 1977. Opšti je utisak da je Rista, sve i da je mogao da bira gde će da se rodi, izabrao upravo Beograd, jer se ozbiljno slaže uz njegovu ležernost. Beograd nudi puno štekova na reci do kojih se može doći samo barkom a kao šlag na tortu – kafane rade duže nego bilo gde na svetu. Beograd je grad u kome ljudi vole da se šale na svoj i tudj račun. Rista je čovek koji voli da se šali na svoj i tudj račun. Da ne širimo priču, svi argumenti idu u prilog Riste i Beograda. Ukratko: Rista je Beograd na dve noge.

Po profesiji advokat, voli reč. Voli ljude, bircuze, nemačke ovčare, dobru rakiju, dobar kotlić, reku, more, pecanje.

Voli da živi u trenutku, skuplja uspomene, riznica je detalja na koje niko osim njega ne obrati pažnju. Posle ih prepričava bacavši nam rukavice u lice dok ga mi netremice slušamo valjajući se od smeha.

Rista je preminuo iznenda, u subotu 13. juna. I ovo je jedina nepobitna istina i tužna stvar u celom tekstu o Risti.

No, vratimo se suštini. Ovo je Rista. Bojanin muž, Petrov i Pavlov tata. Naš kum, drug i brat.

I Ristina smrt to neće promeniti.

Putuj dobri naš nekim nebeskim morima. Mirne ti vode, povoljan vetar i bezbedne luke.

Volimo te.