Како су настали Пијани сомови
Аматерски ватерполо клуб Пијани сомови настао је 2006. године у Београду. Неколико ентузијаста и пријатеља из кафане забринуло се за своје здравље и одлучило да последице нездравог стила живота (кућа-посо-жена-деца) умањи редовном физичком активношћу. Историјски извори не наводе тачно како се догодило да избор падне на ватерполо, а не на фудбал, кошарку, тенис и остале спортове, али памти се да је први термин обезбедио доживотни почасни члан клуба Сале Недељковић на Ташу, и тада је оснивач Андреја Попов упутио први од легендарних групних sms-ова: Подсетник – вечерас, ватерполо на Ташу у 21h, јавити ко долази. Тада је Лозо почео да носи зелене бермуде које је заменио тек када више човек није имао за шта да га повуче под водом.
У почетку је то био смешан ватерполо, без правила и судије. Зли језици кажу да су се родитељи деце која су тренирала у остатку базена смејали са трибина, али нико није преживео да то посведочи јавно (или бар не сме пред нама то да прича). Било је то дивно време када је још било дозвољено да се лопта хвата са две руке и када, после примљеног гола, чланови обе екипе нису морали да се врате на своју половину, него су могли да остану да плутају по тројица пред противничким голом. Када су зликовци укинули ова дивна правила, за којима многи и данас жале и понекада покушавају да их врате у игру, почели смо и да пливамо.
Касније смо захваљујући политичком умећу Ивана М. прешли на Бањицу, где смо дуго играли иза гола ветерана једног малог клуба са Бањице. Ту су била болна искуства када они промаше гол па лопта погоди неког од нас у главу. Остаће запамћени моменти када је Таџа уз малу асистенцију Шпилера пуко главом у гол, или када је неко довео момка у купаћим гаћама ватерполо репрезентације Хрватске, а њему није било ништа! Понекада би Џо, када се баш изнервира, пливао дужине да не би неког отерао у к. Ту је и Милан сломио мали прст, што ће се касније показати да није нарочито тешко, а то може да посведочи Васа и када не веже учкур.
Уз успоне и падове, напредовали смо, добили и летњи термин на Олимпу, где су чули да ће са нама доћи да игра и један високи државни функционер, па је нашу смешну утакмицу обезбеђивала бригада полиције. Наравно да функционер није дошао, па је све испало прилично комично. Тамо нису имали голове, па је брат Риле својим рукама исавијао цеви и донео два гола. За плутање голова су нам често служиле пластичне боце, по које је волео да иде професор доктор Фабрис, чисто да се не узнесе.
После успешног похода на Хиландар једног нашег члана (не Лаки, то нису ТЕ фотографије!) и случајног упознавања са Ђорђем Папулићем, показало се да нам га је сам Бог послао, јер нам је обезбедио термин у Панчеву, на најбољем базену у Србији. Тада је наш клуб ушао у нову фазу – увели смо и суђење, па сада више не сме да се противник бије крвнички – а да га пиштаљком не избави неки од феноменалних судија као што су Панта или Буца.
Око 2010. смо упознали и тзв “врачарце”, чудну групу људи који воле да играју ватерполо у кади. Али и они су касније схватили да су Пијани сомови прави клуб за њих, па смо их интегрисали. Испоставило се да имају југословенски менталитет, јер су нам одмах по анексији поставили свог човека за председника – Ћиру. Ми смо им узвратили постављањем потпрешједника Рођеног. Захваљујући овој интеграцији добили смо и неколико нових добрих пријатеља и одличних играча као што су Миша, Пија, Влада, а и једну високу космату лепотицу Дацу. Захваљујући њима можда сада и имамо неке шансе у утакмицама.
Тако организовани и ојачани пријавили смо се за Светско првенство аматера у Италији које се одржава у јуну 2012. године. На страници резултати можете пратити наше успехе. У групи смо са Американцима из Сан Франциска, Русима из Москве и домаћинима Италијанима. На овом првенству предводиће нас славом овенчани тренер са Звездаре, Младен Рајковић Млађа, а капитен ће нам бити Сале Никић, брат ватерполо репрезентативца Србије, а због чијег презимена наши противници не спавају добро.
На страници Играчи можете видети списак свих чланова клуба. Ко није поменут у тексту а желео је, може лично да ми достави протест на незгодном крилу. Важно је напоменути да ниједан (да, тако је граматички правилно!) није, нити је икада био професионални ватерполиста. Мада има људи који би могли професионално да играју, а нарочито Мирко-који-хода-по-води и Дука, познати инсталатер за завесе на голу. Све нас спаја чиста љубав према најбољем спорту на свету, велики ентузијазам и задовољство дружења у разним кафанама, од којих се нарочито издвајају Rustico у Панчеву са легендарним газдом и увек насмејаним конобаром Ацом и кафић Pool у Илије Гарашанина, где нас газда Гоша пушта да кршимо драконске београдске прописе о радном времену кафана.
